Племе Кучи

Налазите се на сајту који промовише националну историју, са акцентом на братство и племе Кучи. На овом сајту моћи ћете да погледате и преузмете најпознатије и најбоље књиге и видео материјале из области историје племена Куча, као и да се упознате са пројектима који се раде на промоцији знамените историје овог племена, као што су обнова медунских тврђава и изградња спомен куће војводе Радоње Петровића.

Уколико имате неку добру књигу, видео или предлог за унапређење овог сајта, молимо да вас да нас контактирате.

Ко су Кучи? Прича о Кучима и о пореклу Дрекалову, родоначелнику братства Дрекаловића у Кучима, изузетно је важна за српску историју у целини, нарочито због тога што се кроз њу могу најлакше сагледати бројне слабости званичне такозване српске историографије. За разложне читаоце, или слушаоце, нагађања о наводној непосредној вези српског племена Куча са суседним Арбанасима отварају можда најлепшу могућност да се крене у расправу с историјским, геополитичким, лингвистичким, логичким и многим другим ставовима “великих” научних имена пониклих и стасалих у нордијској (германској, берлинско-бечкој) школи. Јер, само овлашан осврт на Арбанасе и њихово место у историји, упућује нас на истину да су се Арбанаси населили на Српску Земљу, на њен део који се данас зове Арбанија, тек 1043. године, а да су Кучи на истој тој Земљи живели одвајкада.

Простирање. Кучи, старо српско племе, једно су од већих брдских племена у саставу данашње Црне Горе; простире се на око 300 (триста) квадратних километара. “Племенска област Куча чини географску целину, омеђену од околних племена високим планинама и дубоким речним долинама. Земљиште се од југа ка северу степеничасто пење и прелази у висораван, где је планина Жијево (2023 м) са многим огранцима. Овај јужни део племенске области је седиште племена. Ту је земљиште састављено од кречњака и представља један од најдивљачнијих предела нашег карста. У северном делу је планина Ком кучки (2487 м). Област око Кома је богата водом, шумама и добрим пашњацима. У њој нема сталних насеља, служи као летње пасиште. Терасе јужних Куча имају приморску климу; ту рађају смокве, шипци и винова лоза. На висорав- ни око Жијева и Кома клима је оштрија” (Радоман Јовановић, Црна Гора 1851-1878, Историја српског народа В-1, Од Првог устанка до Берлинског конгреса 1804-1878, Београд 1981, 512-513).

Средином 19. века Кучи су бројили око 15.000 душа, од чега око 2.750 способних за војничку службу (Милош Поповић, Земљописаније србско: Црна гора и Црногорци, Гласник Дружтва србске словесности, свезка И, Београд 1847, 187-201). Средином двадесетих година 20. века, у око 1.500 домова било је тек нешто преко 9.000 душа, док се данас тај број, због интензивног расељавања, највећим делом у Подгорицу и по Србији, свео на једну десетину.

Границе. Границе српског племена Куча дајемо овде у појединостима, онако како су то учинили етнолог Јован Ердељановић (Панчево, 1874 - Београд, 1944) и етнограф Стефан Дучић (Дучићи/Кучи, 1874 - Подгорица, 1918).
Најпре Ердељановић. “На истоку се граница кучке области поклапа углавном са државном границом (према Арбанији), само на три места прелази њено земљиште мало више и преко те границе: прво на југоистоку, где Арбанаси предела Затријепча имају своје пашњаке и преко реке Цијевне, на странама њене долине; друго, на истоку од Хотских Корита имају Арбанаси своје катуне на месту Гречи; треће лепа долина Вучина Потока, Велипоље, и даље на северу од ње пространо пасиште Пољанице своји- на су целог племена Куча осим једног дела у Пољаници, који при- пада од старине само Ледињанима из Фундане...
Северо-источна и северна граница одваја се од политичке код Шкале Дрекалове и силази између клименачке планине Мојана и кучког Сумора к реци Перућици. Одатле се граница пење к северу и одваја Куче од области суседног племена Васојевића. Трепетлиш остаје Кучима, Батлан Васојевићима, а затим иде међа пре- ко Борова Пода на први врх планине Комова, на Бајван, спушта се у дубоку преседлину између оба главна гребена комовска, пресеца врх Кучки Ком и силази лагано к планини Рогаму. Даље обу- хвата граница катуништа Турјак и Ћуру, пресеца реку Опасаницу и окреће на југ...
На западу пролази међа најпре западном страном Црне Планине, затим прелази реку Верушу и пење се на високи брег Ђебе- зу. Пошто додирне у северо-западном правцу планину Планиницу и сиђе у долину реке Брскута, почиње граница одвајати Куче од другог суседног племена, Братоножића. Река Брскут до свога ушћа у Малу Ријеку и затим сама Мала Ријека са својом дубоком, кањонском долином чине оштру границу између ова два племена. А од ушћа Мале Ријеке у Морачу чини ова друга река све до близу свога састава са Зетом исто тако оштру границу према племену Пиперима.
Јужна граница омеђава најпре кучку својину у равници До- љанима и на реци Рибници прелазећи местимице и државну границу (према Диноши), а затим се наставља у државној граници до Затријпча (Ј. Ердељановић, Кучи, Братоножићи, Пипери, Београд 1997, 6-7).
Потом Дучић. Тако Ердељановић о кучким границама, док Дучић прецизније описује “унутрашње границе” кучке области: “Због тога што је јужни и западни дио кучке области нижи и сразмерно топлији, само су у њему стална кучка села. Чешће се може чути, да Кучи тај свој стално насељени предио назову именом "зимница" за разлику од катуна, на којима љетују. - Други дио кучке области (а то је нешто више од половине), онај на истоку и на сјеверу, чине саме планине и пашњаци са летњим стаништима (катунима). Њега зову Кучи општим именом Кучка Планина.
Дио кучке области у коме су стална насеља ("зимницу") дијеле Кучи на четири предјела. Најдаље на југозападу је Кучка Жупа, која је заиста најјужнији кучки предио. Даље је на сјеверу, до великог стјеновитог отсјека што се диже више насеља Убала и Убаоца (имена су им: Убли и Убалац), предио Подање, а сје- верно од њега све до најсјевернијег кучког насеља Брскута, Површје (или Површе). Југоисточни пак, крај кучке »зимнице« зове се Затријебач или Кучка Крајина.
Главнија стална кучка насеља почевши с југозапада па даље на сјевер и на сјевероисток долазе овим редом. Најдаље су на ју- гозападу Дољани, Ново Село и Омербожовићи. - На сјеверо- западу од Дољана су: Златица, Крњан, Сјенице, Цварин, Видијење, Купусци, Биоче (са поселицом Челом) и Мазаница (дуж Мораче).
- Сјевероисточно од Фундане је најприје мали арбанашки предио Коћи и затим велики арбанашки предио Затријебач (арбанашки: Тријеши) са шест села: Никмараши, Мужечка, Стјепохи (српски: Шћепова), Бањкани (арбанашки: Бенкаи), Дељани (арбанашки: Делаи) и Буд’за. - Сјеверно је од Затријепча српско насеље Ора- хово и западно од њега опет све српска кучка насеља: Безихово (или Безијово), Дучићи, Лијешта, Косор, Убли, Криви До, Раћеси (Раћи), Убалац и Загреда. - Даље су пак ка сјеверу и сјевероисто- ку Момче, Кржања, Птикаљ, Брезојевице, Стравче, Милачићи и, најдаље на сјеверу велико насеље Брскут.
Кучку Планину дијели народ у Кучима на три дијела: Доње Планине су најдаље на југу и заиста обухватају најдоње, најниже, кучке планине и пашњаке; почевши од Хотских Корита на југо- истоку па до висоравни Стравче на сјеверозападу; Средње Пла- нине, које се протежу од високе планине Жијево па на сјевер и сјевероисток до Комова (ту су осим Жијева још знатније планине и висоравни: Мала и Веља Коштица, Рикавац, Момоњево, Језера, Широкар и Маглич); и Горње Планине у којима је главно Кучки Ком, а у његову област спада и неколико мањих планина од њега: Црна Планина, Козељ, Курлај, Бинxа и др” (Ст. Дучић, Живот и обичаји племена Куча, Подгорица 2004, 4-5).
Дучићевим и Ердељановићевим наводима ни данас се не може ништа битно ни додати ни одузети. Од њиховог времена државна граница између Црне Горе и Арбаније (поред које су, видели смо, и Кучи) претрпела је од зетске равнице до Мојана само неке ситније промене и то углавном на оном простору који је насељен искључиво арбанашким становништвом. (Чисто информације ради, овде саопштавамо и податак Народне енциклопедије српско-хрватско-словеначке Станоја Станојевића, II књига И-М, да се Кучи “деле у неколико предела: Врбица, Медун, Фундина, Коћи, Затријебач, Орахово, Безихово, Косор, Убли, Момче, Кржања, Стравче, те да сваки од њих има по неколико села).
Кучка нахија. У времену и у условима турске администраци- је, Кучи су се налазили у Кучкој нахији. Димитрије Милаковић (Јасеница/Херцеговина, ? - Дрезден, 1858) вели да се Кучка нахија “граничи са северне стране с Херцеговином и Дукађином турским, те градовима Колашином и Гусињем, од истока с Арбанијом скадарском, те Хотима и Климентима, од јужне стране с пашалуком скадарским, те окружјем зетским. На границу од Арбаније дијели ријека Цијевна, која истиче из планине Тамере из Климената и из Стрмелеца, која иде између Куча и Хота кроз племе турско Гру- де, и иде преко равана поља Зетскога, те преко Ћемовскога поља, и саставља се у Грле с ријеком Морачом и ту своје име губи” (Димитрије Милаковић, Описаније Црне Горе, Магазин србско-далматински - Љубитељ просвете и народног језика, Беч 1860, 105).
Према његовом сазнању, у Кучку нахију спадали су:
- Братоножићи (9 села, 214 домова, 600 пушака);
- Дрекаловићи (15 села, 511 домова, 1400 пушака);
- Васојевићи (6 села, 123 дома, 500 пушака);
- Арбанаси - Латини (3 села, 237 домова, 600 пушака).
У васојевићка села убрајају се Лутово, Лопари, Душке, Тич, Лијева Ријека и Островица; у Aрбанашка: Затријебач, Коћи и Орахово; у Дрекаловиће: Медун Горњи и Доњи (111 домова), Убли (98), Криви До (35), Лијешта (25), Безјово (56), Косор (86), Раћи или Рећехи (18), Момче (50), Брскут Дрекаловића (19) и Павличићи, Сјеница, Фундина, Кржања, Загреда и Стравче (укупно 13 домо- ва); у Братоножиће: Брскут Братоножића (95), Клопот (17), Сеоштица (17), Поткрш (8), Дуга (7), и Пелев Бријег, Вилац, Кисјелица и Вратигој (заједно 70).
Кучи у Брдима. Брда, у која спадају Бјелопавлићи, Пипери, Кучи, Братоножићи, Ровца, Морача и Васојевићи, све до времена књаза Николе (1841-1860-1921) “узимана су не само као један гео- графски, него и етнографски појам, који у односу на Црногорце чини засебан индивидуалитет. Отуда се владике и књаз Данило (1826-1860,) па и књаз Никола првих година своје владе, потписују као господари »црногорски и брдски«. У Законику Петра I, Светога Петра Цетињског (1747-1803) од 18. октобра 1798. године узимају се два појма за грађане државе: Црногорац или Брђанин. Исто тако у Законику књаза Данила од 1855 године тај дуализам државе је наглашен (»Сваки Црногорац и Брђанин једнак је пред судом«)... Брђани су у даљој прошлости означавали седам племенских јединица, потпуно засебних и независних од Цетиња” (Вл. Влаховић, Међуплеменски односи у Брдима, Записи Цетиње, књига XXII свеска 2. и 3 - август и септембар 1939, 122-123).

Име. Љуба Ковачевић (1848-1918), историчар, главни секретар Српске краљевске академије, у предговору за књигу Марка Миљанова о Кучима (1904), сматра да је назив кучког племена арба- нашког порекла, “јер куч на арбанаском језику значи црвен”. Ту је теорију најпре, још у 19. веку, образложио Немац Густав Мајер (1793-1850), али је њу аргументовано оповргао арбанашски линг- вист Идриз Ајети (1917). Он је указао на врло важну фонетску чињеницу да српски облик Куч (с африкатом ч, односно сложеним сугласником т+ш) није могао постати од арбанашког палаталног (предњонепчаног) Куљ, јер у арбанашком језику, па и у арбанашким говорима у Грчкој и јужној Италији, постоји апелатив (заједничка реч којом се означава род или врста) куц, у значењу врста земљаног суда са две ручке, а метафорички означава и долину, удолину. Ајети, дакле, сматра да се микроетник Куч може повезати с овим арбанашким географским термином, јер се њихова станишта налазе високо, као на ободу земљаног лонца.
Професор Миливој Павловић (1891-1974), лингвист, реч куч сматра келтском (српском, дакле, иако то не каже, пошто су Келти били војнички ред у српском народу) и повезује је са значењем високо, каменито место.
Васо Чубриловић (1897-1990), историчар, не бави се непосредно значењем овога појма, али објашњава да се на више места по данашњој Арбанији среће топоним Кучи, те да се “презиме Куч јавља већ 1330. године у Дечанској хрисовуљи поред још неких презимена изведених из братственичких арбанашких назива”. Каже баш тако, али као да не зна да се и на многим странама Српске Земље срећу топоними у чијој се основи налази реч куч: Кучај (планина у Србији и село код Огулина), Кучево, Кучајна (село код Кучева), Кучевиште (село код Скопља), Кучица и Кучилат (села код Штипа), Чево -> Кчево (код Цетиња), можда и Гоч (село и планина код Врњачке Бање), а Коћи (у Малесији) сасвим сигурно. Милош С. Милојевић нашао је тај топоним у данашњој Румунији, а постоји и у Индији, западно од области Виндије (Србије).
Растислав В. Петровић, без икаквих ограда, преузима наводе Љубе Ковачевића (и Густава Мајера) да “реч Куч на албанском значи црвен”, али томе додаје да “Затрепчани тврде да Арбанаси када хоће неког да назову великим јунаком кажу - Трим-и-куч.
И, баш као и Чубриловић, земљописне појмове истога имена он налази само у Арбанији. И пропуштајући, исто као и Чубриловић, ваљда као неважно, да препозна бар неко од презимена с истом основом по словенском простору на коме Арбанаса никада није било, он се, као и сви остали етнолози, лингвисти и историчари, не досећа да се у неким српским крајевима речју куч означава вук. А вук, знак је који је хералдика узела да њиме изрази неустрашивост (Илија Петровић, Ка пореклу Дрекалову : По књигама ста- роставним, Нови Сад 2009, 229).
Несумњиво, од речи куч изведене су и речи: кучак, којом се означава пас, врста сродна вуку али мања и питомија, и куче, млад пас - мужјак. Било је вукова и у Кучима, а они, Кучи, чак и новијег времена, по нарави нису много питомији од вукова; баш онако како је 1736. године скадарски бискуп Антонио Владањи писао својим ватиканским “послодавцима”:
Кучи су веома плаховити и никоме неће да се потчине.

Илија Петровић